banana1webHrvatska, kao i većina  civiliziranih zemalja, donijela je  Zakon o  vlasništvu  i drugim stvarnim  pravima  (NN  91/96, 137/99, 22/00 i  73/00)   koji jasno  definira  pravo  vlasnika.  Da ne duljim  osnovno pravo  vlasnika  je upravljanje – raspolaganje imovinom koju  posjeduje.  Vlasnik  na  imovini ili putem  imovine ostvaruje  neke svoje interese.

Tokom  povijesti  vladari  su istovremeno  bili   i  vlasnici  prvenstveno  zemlje  koja  je bila  znak  bogatstva,   a  često  i  ljudskih  života   kojima   su  raspolagali.  Osnova   vladanja   je dakle  prvenstveno proizlazilo  iz  vlasništva. Vlasnik   slobodno  upravlja  svojom imovinom i  odgovara  sam sebi.  Posljedice vladanja  snosi sam, odnosno njegova imovina.

Danas  predsjednici, premijeri,  ministri  upravljaju,  ne  vladaju  i  nisu  vlasnici.  Izabrali smo ih  da  umjesto nas   upravljaju  društvom  i  zajedničkom  imovinom  (ceste, željeznice, škole…)

Koja  je razlika  između  upravljanja  i  vladanja?

Onoga  tko upravlja  kao prvo biramo po kriterijima znanja,   kao  drugo  i najvažnije  kontroliramo  ga  i kao treće mora snositi  odgovornost   za  posljedice.

Vlasnika  ne biramo, njega  „bira“  vlasništvo.  A  što je sa   vladanjem i vladarima.  Ako smo nekoga  birali  i  potom  mu  prepustili  pravo  vlasništva  –  dakle  vladanja   onda   smo u velikoj  „gabuli“. Dali smo mu imovinu  na  upravljanje, a da pritom  nismo postavili  osnovne zahtjeve  upravljanja:

  1. da ima znanje i da zna upravljati
  2. ne kontroliramo ga  i
  3. ne zahtijevamo da snosi odgovornost.

Praktički  on ne upravlja (jer nema potrebno znanje),  dali smo mu  da  vlada.  Neograničeno, bez kontrole i  odgovornosti.  Kako  ne raspolaže ni elementarnim znanjem potrebnim za  upravljanje nije čak ni svjestan  svojih djela  kao ni posljedica.

Samo  zahvaljujući znanju kojim raspolaže i samo u granicama tog znanja   čovjek može da se uzdigne do svijesti o vlastitom djelovanju  i da preuzme odgovornost  na sebe. (Max  Weber)