Zakon o javnoj nabavi

I.     Zakonima  definiramo  naše ponašanje  u  društvu

Definiranje ekonomskog   ponašanja  proizlazi iz  ekonomske  uloge  države.   Ekonomska  uloga države  je:

a)    osiguranje  optimalnih   uvjeta   djelovanja  pojedincima   i  poslovnim  subjektima i

b)    država   sakuplja  novac   i    usmjerava  ga   u  određene djelatnosti,  u cilju  realizacije društvenih  interesa.

Pri tom  u   trošenju  novca – sredstava  poreznih obveznika – država  ima  dva  polazišta:

1.     da  štiti  trošenje  sredstava  poreznih  obveznika  na  način  da   troškove (  dio ili u cijelosti)   prebaci  na:

• koncesionara   (Zakon  o  koncesijama)  ili

• privatnog   partnera   (Zakon o  javno- privatnom  partnerstvu)  i

2.     da  trošenje  novca  poreznih  obveznika  stavi  pod   direktnu  kontrolu  i to  putem   Zakona   o  javnoj  nabavi.

II.   Što trebamo znati  o   Zakonu  o javnoj  nabavi?

Cilj   Zakona  o javnoj nabavi  je stavljanje  pod kontrolu    poslovnog  procesa  čija  je  osnovna  karakteristika   način – tehnika – trošenja   novca  poreznih obveznika.  Dakle,  moramo poslovni proces  jasno  opisati  i   normirati. Problem je  kada  se  normiranje  donosi  u kabinetima, bez   konzultacija  direktnih učesnika  poslovnih  procesa  koji sam proces najbolje i poznaju.  Nepoznavanje  poslovnog procesa  ostavlja   takozvane  „rupe“  u zakonu,  kako  u smislu  nejasnih  opisa  pojedinih  radnji, tako i  izostavljanjem  čitavih  dijelova  poslovnog procesa. Slijede  izmjene i dopune, aneksi…poznata hrvatska priča…

III.   Nepoznavanje  sadržaja

Zakon  o  javnoj nabavi  nam  govori o  tehnici trošenja  sredstava poreznih obveznika. Moramo  ući  u  bitno,  u  sadržaj   u  suštinu.   Temeljem  kojih  kriterija  trošimo sredstva poreznih obveznika? Sukladno  izmjenama i  dopunama  članka 13. Zakona o  javnoj nabavi  naručitelj – obveznik   primjene  Zakona o  javnoj nabavi  smije započeti  postupak javne nabave onda kada  su planirana sredstva za nabavu.

Polazište  je  u  pravilu  financijski  plan,  a  ne  plan   djelovanja  temeljen  na   cost  – benefitodnosu  koji   je ključna  odrednica   efikasnosti    djelovanja.   Kako  se  izvršenje plana  prati  financijski,  a  ne putem  parametara   efikasnosti  djelovanja,    trošimo   sredstva   poreznih obveznika  bez ikakvih  ekonomskih  kriterija.

IV.  Zaključak

I to je to.  Bavimo  se formom, a  zanemarujemo  sadržaj.  Bavimo  se  tehnikom trošenja sredstava   poreznih obveznika, a ne i suštinom – trošimo li sredstva  poreznih  obveznika  u  skladu   osnovnih  ekonomskih  postulata  efikasnosti.

Zakon  o planiranju    trebao bi  definirati    dvije  stvari i  to:

1.     involvirati   cost  benefit odnos  kao  ključni kriterij   kod  planiranja  trošenja  sredstava  poreznih obveznika   i

2.     obvezati  korisnike   poreznih   sredstava  na  praćenje efikasnosti  korištenja  navedenih sredstava  putem  parametara   efikasnosti.

Na taj način  bi postavili jasne kriterije  efikasnog trošenja  sredstava   poreznih  obveznika.  Tek  tada  bi i  sama  tehnika   trošenja   regulirana  putem  Zakona  o javnoj nabavi   dobila    pun   smisao.